U prisustvu predsednika Skupštine grada Kragujevca Milana Uroševića, pomoćnika gradonačelnika za sport Nikole Uroševića, predstavnika Školske uprave, drugih kragujevačkih škola, nekadašnjih učenika i profesora, u Svečanoj sali Prve tehničke škole danas je održana prigodna svečanost kojom je obeleženo 74 godina postojanja ove obrazovne institucije.

Pozdravljajući prisutne goste, kolektiv i učenike škole, direktor Prve tehničke škole, Nenad Andrić, rekao je da se od prošlog 19. oktobra do danas radilo na konstantnom stručnom usavršavanju zaposlenih, projektima i uvođenju inovacija.

– Najvažnije od svega je da vodimo računa o napredovanju učenika i dajemo sve od sebe da obezbedimo njihov napredak i da on bude što intenzivniji. Prva tehnička škola je u poslednjih godinu dana dobila i novo ruho-promenjena je kompletna stolarija, koja nije menjana od nastanka škole, renoviran je veći broj učionica i kabineta, sređeni su učenički toaleti.Ne treba zaboraviti ni uspehe koje su postigli kako učenici tako i profesori Prve tehničke škole. Iako je, bilo mnogo uspeha u poslednjih godinu dana, svi u ovoj školi okrenuti su budućnosti u kojoj ih čeka još mnogo posla – istakao je Andrić.

Učenici dramske sekcije Prve tehničke škole izveli su predstavu „20 srpskih podela“ po tekstu Duška Kovačevića.

Uskoro se u Kragujevcu otvara nova dečija igraonica, sa edukativnim sadržajima, najveća i najsavremenija do sada izgrađena u gradu, na 500 m2 prostora.

U želji da izaberu najbolje ime za igraonicu vlasnici su odlučili da pitaju naše čitaoce da daju predloge. Najbolji predlog biće izabran, a pripremljene su i vredne nagrade za pobednika.

Vaše predloge možete slati na e-mail predlog@isit.rs, sa naslovom „Igraonica“.

Na predstojećoj sednici gradskog paralmenta, koja je zakazana za petak 23.oktobar, odbornici bi, pored ostalog trebalo da se izjasne o predlogu Odluke o načinu i pribavljanju nepokretnosti u procesu realizacije programa raseljavanja Stare radničke kolonije.

Usvajanjem ove odluke trebalo bi da se obezbedi trajno rešenje stambenog pitanja za više od 50 porodica. Iako je bilo planirano da se na dnevnom redu nađe i rebalans budžeta o ovoj temi će se najverovatnije raspravljati na sledećem zasedanju, početkom novembra, rekao je gostujući u Hronici TV Kragujevac predsednik Skupštine grada Milan Urošević.

”Iako je ranije bilo najavaljeno da će glavna tema ove sednice Skupštine grada, koja je pominjana da bude zakazana za 16.oktobar, a zakazana je za 23.oktobar, biti rebalans gradskog budžeta, do toga ipak nije došlo. Pre svega zbog pokušaja da se naprave dogovori sa poveriocima i poslovnim bankama o eventualnom reprogramu velikih dugova o kojima svi pričamo u proteklom periodu. Nema rebalansa na ovoj sednici ali očekujem da to bude tema naredne sednice gradskog paralmenta početkom novembra”, rekao je Urošević.

Najvažnija tačka koja će se naći pred odbornicima gradskog paralmenta na predstojećoj sednici odnosi se na raseljavanje Stare radničke kolonije. Kako je pojasnio predsednik Skupštine grada Milan Urošević više uprava, načelnika tih uprava i Sekretarijat za poslove Skupštine grada, u proteklom periodu, radili su na ovoj Odluci koja konačno rešava status 53 porodice u Koloniji. ”To su porodice koje od 2009.godine imaju privremena rešenja o smeštaju i konačno će i trajno biti rešen njihov status. Time i grad Kragujevac dobija jednu atraktivnu lokaciju koja će kasnije, eventualno, biti moguća da se ponudi i potencijalnim investitorima”, rekao je Urošević.

Ocenjući rad lokalnog parlamenta u predhodnom periodu Urošević je rekao da je Skupština grada i u ranijem periodu, kao i u proteklih godinu dana kada je došlo do promene gradske vlasti, funkcionisala jako dobro. ”Ne mislim pri tom samo na period kada sam ja obavljao funkciju zamenika predsednika Skupštine grada i sada kada obavljam funkciju predsednika gradskog parlamenta. Dva odbornička mandata su iza mene tako da mogu da govorim da je Skupština grada možda jedan od najboljih delova sistema koji je uvek dobro funkcionisao i omogućavao izvršnoj vlasti da radi najbolje u interesu građana Kragujevca”, zaključio je, gostujući u Hronici TV Kragujevac predsednik Skupštine grada Milan Urošević.

Kraj spomenika Plazibat Anti, koji je pogunuo u borbama za oslobođenje Kragujevca u oktobru 1944. godine, vence su položili predstavnici lokalne samouprave i SUBNOR-a.

Kako je rekao Dalibor Jekić, član Gradskog veća za privredu, oktobar je mesec kada se sećamo svih žrtava i odajemo počast onima koji su dali svoje živote za oslobođenje grada Kragujevca.

Komesar Anta Plazibat, rođen 1914. u Dalmaciji, bio je jedan od prvih heroja koji je poginuo u borbi za oslobođenje od okupatora.

U znak sećanja na Srbe i Jevreje streljane u oktobru 1941. godine, danas su položeni venci kraj spomenika u naselju Bagremar.

Vence kraj spomenika položili su, u ime grada Kragujevca Slavica Kominac, zamenik predsednika Skupštine grada i Boris Kovačević, član Gradskog veća za vanprivredne delatnosti, članovi Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva, predstavnici Društva za očuvanje sećanja na Holokaust, SUBNOR-a, Spomen parka, mesne zajednice Bagremar i predstavnici političkih stranaka.

Na mestu gde je 1941. godine streljano 87 Srba i 37 Jevreja, među kojima je bilo i muškaraca i žena, upućene su poruke mira, uz sećanje na tragediju ova dva naroda, koja zauvek treba da služi kao opomena da se više nikada ne dogodi.

Narod koji se ne seća svoje prošlosti neće imati ni budućnost. Gledajući istoriju jevrejskog naroda a i sadašnji trenutak u kojem se nalazi srpski narod, ovo je najbolja poruka koju želimo da pošaljemo – rekao je rabin jevrejske zajednice u Srbiji, Isak Asiel.

Spomenik streljanim Srbijma i Jevrejima podignut je 1991. godine, a obnovljen 2012. i simbolizuje trajnu povezanost dva naroda koji su stradali svuda na teritoriji okupirane Evrope samo zato što su Srbi i Jevreji.

Naša je obaveza da svake godine podsetimo da su ovde nevino stradale žrtve. Sledeće godine, na 75. godišnjicu od zločinačkog streljanja, planiramo da postavimo ploču sa imenima svih stradalih i da to na neki način postane memorijalni centar – rekao je Miroslav Lazarević, predsednik Saveta mesne zajednice Bagremar.

Učenici osnovnih škola “Treći kragujevački bataljon“ i “Dragiša Mihailović“ izveli su prigodan kuluturno-umetnički program.

Kraj spomen obeležja kod Gromovića ulaza, i ovog 20.oktobra, odata je pošta žrtvama revolucionarnog terora, u prisustvu predstavnika lokalne samouprave, političkih partija, NVO, Ravnogogorskog pokreta, predstavnika SUBNOR-a, kao i članova i potomaka porodica streljanih.

Pomen je služen svim građanima Kragujevca i okolnih mesta, koji su nastradali nakon oslobođenja grada 1944. godine kao žrtve komunističkog terora. Naime, partizani su te 1944. godine, u kapislani nekadašnjeg Vojnotehničkog zavoda, danima streljali ugledne Šumadince, predstavnike tadašnje građanske klase.

Nakon pomena žrtvama revolucionarnog terora vence kraj spomen obeležja položili su pomoćnici gradonačelnika Obrad Turković i Slađana Radisavljević, predstavnici političkih stranaka-Srpskog pokreta obnove, Zajedno za Šumadiju i Srpske napredne stranke, kao i predstavnici SUBNOR-a i Ravnogorskog pokreta.

Spomenik žrtvama revolucionarnog terora, koji se nalazi ispod Pivarskog parka, podignut je 1999. godine, a parastos je prvi put služen 1990 godine.

Kraj spomen-obeležja vojnicima Crvene armije u Opornici vence su položili gradonačelnik Kragujevca, Radomir Nikolić, članovi Gradskog veća, dr Gordana Damnjanović i Zoran Prokić, Društvo srpsko-ruskog prijateljstva «Ćirilo i Metohije» iz Kragujevca, delegacija profesora i učenika škole «Aleksandar Sergejevič Puškin» iz Moskve, delegacija SUBNOR-a i delegacije političkih partija.

– Grad Kragujevac šalje u svet poruku mira, tolerancije i razumevanja, da se nikada ne zaboravi i da se nikada ne ponovi kragujevačka tragedija. Danas su sa nama pored predstavnika grada i predstavnici boračkih organizacija i škole čuvene po jednoj divnoj priči gde je za oslobođenje Moskve formiran specijalni bataljon koji su činili dečaci od 14 godina i stari od 65 godina, koji su se danas, zajedno sa nama, poklonili senima palih boraca Crvene armije oktobra 1944. godine, koji su položili svoje živote za oslobođenje grada Kragujevca – rekla je dr Gordana Damnjanović.

Škola «Aleksandar Sergejevič Puškin» iz Moskve čiji profesori i učenici borave u poseti OŠ «21. oktobar» iz Kragujevca, ima duboko razumevanje za kragujevačku tragediju. U ovoj školi je za vreme Drugog svetskog rata oformljen bataljon, kada više nije bilo dovoljno boraca da brane Moskvu, koji su svi do jednog poginuli braneći Moskvu. U ovoj školi postoji muzej sećanja na taj bataljon.

– Za nas je velika čast da se nađemo na srpskoj zemlji u gradu Kragujevcu, ispred spomenika gde su stradali naši sunarodnici. Mi smo jedini slovenski narodi koji su se zajednički borili protiv fašizma za svoju slobodu – rekla  Jelena Ahmeljkina, zamenik direktora škole Puškin iz Moskve.

U ime Društva srpsko-ruskog prijateljstva «Ćirilo i Metodije» iz Kragujevca, Drage Lubarda članica UO istakla je da ovo društvo neguje tradiciju, istorijske i kulturne veze ova dva slovenska naroda.

– To je ostavština za budućnost. Ne smemo da zaboravimo ni trenutak zbog koga smo i danas ovde, da odamo poštu onima koji su doprineli osvajanju naše slobode, a istovremeno je i poruka da mlade generacije treba to da znaju i ne smeju da zaborave – istakla je Lubarda.

Prema istorijskim podacima, 276 vojnika Crvene armije položilo je svoje živote za oslobođenje Kragujevca. Oni su sahranjeni u Opornici, na Palilulskom i Varoškom groblju gde su delegacije takođe, tokom današnjeg dana, položile vence.

Tradicionalna manifestacija „Veliki školski čas“, održaće se sutra, od 11 sati, kod Spomenika streljanim đacima u Šumaricama.

Na centralnoj manifestaciji obeležavanja kragujevačkog oktobra, biće izvedeno prozno delo pisca Vidosava Stevanovića, „Između neba i zemlje“ koje je dramskom izvođenju prilagodio i režirao gostujući reditelj Jano Čanji, a autor muztike je Zoran Hristić.

U programu će nastupiti kragujevački glumci: Marija Vasiljević, Nikola Rakočević, Đorđe Đoković, Dragan Stokić, David Pilipović, Miloš Krstović, Nikola Milojević i Miodrag Pejković.

Prvi put „Veliki školski čas“ biće preveden na znakovni jezik, kako bi manifestaciju mogla da prate i lica sa oštećenim sluhom.

Molebanu i Velikom školskom času prisustvovaće i predstavnici državnog vrha: Tomislav Nikolić predsednik Republike Srbije, Veroljub Arsić, potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije, Zorana Mihajlović potpredsednik Vlade i ministar građevine, saobraćaja i infrastrukture i Dragan Popović državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Svoje prisustvo potvrdili su ambasadori NR Kine, SR Nemačke, Slovačke, Francuske, Palestine, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, kao i predstavnici ambasada Rumunije, Ruske Federacije i Belorusije.

Prvo masovno streljanje građana u Kragujevcu izvršeno je 20. oktobra 1941. godine u 18 časova. Tog dana Nemci su izveli na streljanje dve grupe civila. Svi uhapšenici odvedeni su u dvorište kasarne Trećeg artiljerijskog puka i tamo pretresani i oduzete su im sve lične stvari. Nemci su streljali prvo grupu od 66 osoba, u kojoj je bilo najviše Jevreja, a potom i grupu od 53 osobe iz zatvora, u kojoj je bilo talaca i predratnih robijaša. Nemačke oružane snage su 20. oktobra 1941. godine streljale ukupno 119 lica srpske i jevrejske nacionalnosti. Tako je počelo.

Najveće streljanje građana u Kragujevcu izvršeno je 21. oktobra 1941. godine. Tog dana Nemci su izveli 2.301 osobu pred streljački stroj kod Centralnog groblja srpske vojske iz 1914. i 1915. u Šumaricama. Streljanje je počelo u 7 časa ujutru. Prvu grupu ljudi odveli su do Sušičkog potoka gde ih je čekala grupa od 30 do 50 Nemaca. Civile su poređali u četiri reda, a u svakom je bilo po 50 ljudi. Nakon streljanja Nemci su pištoljem ubijali one koji su ostali ranjeni. Iz baraka su odvođene grupe od po 100 ljudi na gubilište. Do 2 časa po podne završeno je streljanje. Likvidirali su 2.272 osobe dok su 29 lica preživela streljanje. Među streljanim je bilo 217 maloletnih lica. Od čega iznad 15 godina starosti, 60 učenika gimnazije i 134 maloletnika koji nisu išli u školu, kao i 23 dece ispod 15 godina starosti uglavnom romske nacionalnosti. Nemačka komanda je namerno izabrala za streljanje blage padine pored Erdoglijskog i Sušičkog potoka. Blage padine su vojnicima pružale dobar pogled na sve vojnike koje su streljali, i oni nisu mogli neopaženo da pobegnu. Neke grupe su stavljali na brežuljak, a oni stajali u podnožju, druge su pak stajale pored potoka, a vojnici na uzvišenju. Vojnici su stajali u dva reda: jedan red je stajao, a drugi klečao. Bilo je pokušaja bekstva, mnogi su pronalaženi mrtvi stotinak metara od svojih grupa, a nekolicini je uspelo da se spase bekstvom, jer vojnici nisu imali previše vremena da ih gone, jer su im stalno stizale nove grupe.
Marisav Petrović navodi da su oni pokušali spasiti što više ljudi:
„Dobrovoljci su se toga dana morali poniziti pred okupatorom mnogo, samo da bi što više spasli. Mislim da je bar 70 njih ukradeno iz grupa određenih za streljanje i za toliko da se smanji broj od 2.300. Moramo istaći i to da su nam neki Nemci u ovome pomagali, naročito jedan podoficir. Podoficir je bio profesor i znao je nešto srpski i služio kao tumač. Naročito nam je pomogao u izvlačenju đaka.”

Interesantna je i njegova izjava da nisu mogli spasiti one đake koji su „nosili komunističku frizuru po kojoj su se poznavali da su komunistički omladinci”. Međutim, Petrović priznaje da su oni u zamenu za Srbe uhvatili 200 Roma i predali ih Nemcima. Jedna grupa dobrovoljaca pod vođstvom Momčila Zdravkovića zvanog Izrilo preuzela je zadatak da pokupe sve Rome u gradu. Takođe, Petrović je ovu tragediju iskoristio i da se obračuna sa političkim neistomišljenicima. Tako je poznat slučaj popa Andre Božića iz Badnjevca jednog od osnivača ravnogorskog pokreta u Šumadijskom ogrugu. Po njega su, 19. oktobra, blindiranim vozom koji je svakodnevno saobraćao na liniji Lapovo – Kragujevac došli pripadnici Ljotićevih dobrovoljaca, na lični zahtev Marisava Petrovića. Zatvorili su ga u školi „Kralj Petar” u Kragujevcu, a streljan je u prvoj grupi 21. oktobra u 8 časova. Zabeležen je njihov razgovor u školi: „Vidiš bre, pope Andro, reče mu Marisav, da ti od mene zavisi život? Ako me je volja, ti ćeš biti streljan, a ako je meni volja, bićeš pušten”! Pop Andra mu odgovori: „Vala Marisave, kad moj život zavisi od tebe, i ne treba mi! Više volim da budem streljan no da živim tvojom milošću.” Danas u muzeju je izložena njegova oproštajna poruka na kojoj piše da je stradao nevin.

Nada Naumović: Cane, šta ćeš sa ovima?!
Dok je hapšenje trajalo Marisav Petrović je sa pištoljem u ruci ušao u opštinu, uhapsio službenike i postavio svoje ljude. U opštini su, pored ostalih uhapsili i advokata Dragoljuba Milovanovića Benu. Ljotićevci su uhapsili i kapetana Božidara Vasikića, komandira žandarmerijske čete u Kragujevcu. Dobrovoljci su uhapsili i Nadu Naumović studentkinju medicine i člana KPJ. Patrola ljotićevaca je oko 11 sati prošla gradom i kupila one muškarce koji su izbegli prvi talas racije nemačkih vojnika. Iz susedstva su poveli Aleksandra – Caneta Matejića koji je kako bi izbegao streljanje pristao da pristupi dobrovoljcima). Kada je ta grupa prolazila pored pekare, Nada je uzviknula: „Cane, šta ćeš sa ovima, bolje da te ubiju Nemci nego oni.” Ljotićevci su je zgrabili i sa ostalima oterali u školu „Kralj Petar” gde je bio njihov štab, a ujedno i zatvor. Ukupno su pohapsili oko 100 Srba koje su zatvoreni u školu, a kasnije i streljani.

Nikada utvrđen tačan broj žrtava
Sa druge strane, nakon Drugog svetskog rata je usvojeno da je na streljanje odvedeno 10.000 ljudi, a da je streljano ukupno 7.000. U komunstičkom časopisu „Borba” u broju 14 od 15. novembra 1941 o samom streljanju piše:
„Sav taj narod je dovođen u logor opkoljen bodljikavom žicom. Tu su ih čuvali Nemci i nedinjevci. Streljanje je vršeno po grupama od po 50-60 ljudi na pet mesta u gradu. Nemci i nedićevci zajednički su izvodili ljude do gubilišta, tu su im naređivali da kleknu, a zatim bi ih kosili mitraljezom. U toj gužvi uspelo je da pobegne nekoliko ljudi, od kojih je veći broj ranjen. Mnogi od njih su izdahnuli u susednim selima – Drenovcu, Divostinu, Barama…”

Nemačke oružane snage su 19., 20. i 21. oktobra 1941., godine u Kragujevcu i tri obližnja sela, Grošnica, Maršić i Ilićevo, izvršile ratni zločin streljavši 2.803 građanina.

Kada je streljanje završeno, Nemci nisu želeli da pretekli broj Srba puste na slobodu nego su ih držali kao taoce, da bi imali na raspolaganju određen broj ljudi ako pogine još koji Nemac. Da bi izdejstvovali puštanje na slobodu bar jednog dela pohapšenih, dobrovoljci i njihov komandant su morali trokratno da se zakunu da niko od njih neće otići u šumu. Komandant dobrovoljaca je morao tri puta da ponovi: garantujem. Na to su Nemci pristali da puste kućama sve sem 600 ljudi. Ovi su morali ostati kao taoci u logoru.

Preostali broj Srba posle podnevnim časovima je pušten kućama, dok je jedan broj talach oko 300 je zadržan za taoce, a oko 200 ljudi koje su izdvojili, posle 5-6 dana vršili su sahranjivanje ljudi. naredbom generala Bemea bilo je zabranjeno da se obeležavaju grobovi streljanih. U prvoj noći nakon streljanja rodbina koja je krišom tražila svoje najbliže i preturala po telima, pronašla je četvoricu koji su preživeli streljanje. Po svedočanstvima, krv je iz grobova izbijala i slivala se u potok, jer su plitko sahranjivani.

Nemci su, 22. oktobra 1941. godine, objavili saopštenje u vidu plakata kojim je Kragujevac bio izlepljen tog dana, a u kome su naveli da je zbog kukavičkog i podmuklog napada u toku prošle nedelje na nemačke vojnike, poginulo 10 a ranjeno 26 nemačkih vojnika, u znak odmazde streljano za svakog poginulog nemačkog vojnika 100, a za svakog ranjenog 50 stanovnika, ukupno 2.300. Međutim, Nemci nisu dali saopštenje za masovna streljanja od 19. i 20. oktobra u Kragujevcu i tri obližnja sela tako da ispada da su premašili broj streljanih osoba u znak odmazde za čak 500 lica. Najverovatnije da su Nemci želeli da streljanjem građana u Kragujevcu i njegovoj okolini daju drastičan primer strogosti okupatorskih vlasti kako bi zaplašili šire slojeve stanovništva i unele osećaj kolektivne nesigurnosti na prostoru okupirane Srbije u cilju smirivanja pobune u Šumadiji.

Činjenica je da su u Srbiji bili smešteni vojnici Vermahta trećeg poziva i da su to uglavnom bili porodični ljudi koji su mobilisani i stavljeni u funkciju rata. Komandanti dva bataljona koji su izvršili streljanje đaka su bili prosvetni radnici. Major Paul Kenig je bio profesor teologije protestanske crkve, a kapetan Fric Fidler direktor Visoke škole Tehničkih nauka u Austriji. Postavlja se pitanje šta se desilo tim ljudima koji su u civilu bili profesori, a ovde postali zločinci i ubijali čak i decu. Prema nekim podacima, ceo bataljon koji je izvršio streljanje poslat je na odmor zbog psihičkih poremećaja koji su nastali zbog učešća u zločinu.

Antrfile:
Sve do početka 21. veka vladalo je mišljenje da je u Kragujevcu stradalo 7000 civila. Taj broj prvi je zapisao na dan tragedije kragujevački prota Dragoslav Veličković. Načelnik Dunavske banovine je nekoliko dana nakon zločina posetio grad i u izveštaju vladi Milana Nedića govori da Nemci ne govore istinu kada kažu da su streljali 2300 i da je ubijeno od 7100 do 7300 ljudi.

„Borba“ u broju od 25. oktobra 1941. godine piše da je u „Kragujevcu pohapšeno 2.000 ljudi i da se vrše masovna streljanja. Iste novine od 15. novembra 1941. godine donosi izveštaj o slučaju u Kragujevcu u kome kažu da su Nemci poubijali 5.000 muškaraca i žena, a da je ukupno uhapšeno oko 10.000 ljudi. Broj od 7000 prihvatili su i komunisti. Neki četnički izvori govore da je streljano čak 12000 ljudi, što je neverovatno, jer bi to značilo da su streljani svi odrasli muškarci u gradu. Posle rata na suđenju u Nirnbergu svedočio je Živojin Jovanović, jedan od onih koji su preživeli streljanje, kako je ubijeno takođe 7.000 ljudi. U zapisima sa suđenja stoji da je on taj broj zasnovao na crnim barjacima i broju panaija koje su dan posle streljana donete u crkvu. Međutim to je prvi i subjektivan utisak koji govori da je zločin bio strašan. Podaci nemačke komande pominju broj od 2.300 ubijenih. Major Paul Kenig koji je rukovodio odmazdom u svom izveštaju od 27. oktobra takođe pominje isti broj. Nakon oslobođenja Kragujevca 21. oktobra 1944. godine formirana je državna komisija za istraživanje zločina okupatora, koja je radila sve do maja 1945. godine. Oni u svom izveštaju navode da je u Kragujevcu ubijeno 2324 lica, bez okolnih sela. Taj podatak se pojavio i na suđenju u Nirnbergu. Ne zna se tačno kada je cifra od 7000 postala zvanična.

Staniša Brkić, kustos muzeja, je u knjizi „Ime i broj” iz 2007. objavio imena i lične podatke 2.796 žrtve streljanja u Kragujevcu. On u knjizi pokušava da odgovori na pitanje zašto su Nemci streljali više nego što su planirali. Za 10 ubijenih i 26 ranjenih trebalo je da bude streljani 2300, a ubijeno je 500 više. Staniša Brkić je u razgovoru za dnevni list Politika rekao:
„U nemačkim izveštajima kaže se da je bilo i pokušaja bekstva zarobljenih, da su neke grupe uspele da se izvuku i da je u tom metežu došlo i do pogibije vojnika. U jednom izveštaju stoji da je poginulo nekoliko nemačkih vojnika, a u drugom da je život izgubilo dvoje. To je, prema podacima do kojih sam došao, moglo izazvati bes kod kapetana Frica Fidlera, koji je rukovodio streljanjem u selima Maršić i Ilićevo. Ne mogu da tvrdim da je zbog toga ubijeno više ljudi nego što je predviđeno, ali ovo je logična pretpostavka”
Franc Beme se suočio za optužnicom za masakr u Kragujevcu, među optužnicom za druge ratne zločine. Nakon što je zarobljen u Norveškoj, izveden je na Talačko suđenje, u sklopu Nakdnadnih nirnberških suđenja, i optužen je za ratne zločine u Srbiji tokom 1941. Kada se činilo da je njegovo izručenje Jugoslaviji bilo neizbežno, Beme je izvršio samoubistvo skočivši sa trećeg sprata zatvora u kom je bio držan.
Komandant 724. puka 704. pešadijske divizije, general Adalbert Lončar je 1947. osuđen na smrt pred Vojnim sudom u Beogradu.

21. oktobar – Dan sećanja na Kragujevački masakr
Prva komemoracija u Šumaricama u znak sećanja na ovaj događaj održana je 1953. godine. Tokom komemoracije intonirala se himna, polagani su venci, govorili su preživeli sa streljanja i prenošene kratke vesti sa svetskih ratišta. Umetnički deo se sastojao u izboru proznih i poetskih tekstova, u nastupu dramskih umetnika kao i učešću poznatih horova i orkestara. Od 1964. godine program je počeo stalno da se održava sa početkom u 11 časova kod Spomenika streljanim đacima i profesorima i trajao 45 minuta. Od 1971. godine formirao se savet „Veliki školski čas” koji bira pisca koji će pisati posmu za izvođenje. Prvi autor pesme „Crni Dan” koja je izvedena 1971. bio je Duško Radović, reditelj Zdravko Šotra, a kompozitor Konstantin Babić. Od 1991. godine uvodi se parastos koji služi episkom Šumadijske eparhije. Od 1991. do danas učestvovalo je više od 50.000 učesnika, a programu prisustvuje više od 1.000 ljudi, najviši državni funkcioneri, predsednik, premijer i ministri, kao i ambasadori mnogih država Evrope koji polažu vence na grobnicu streljanih đaka i profesora. Radio-televizija Srbije direktno prenosi manifestaciju koju prati preko milion gledalaca.

U Srbiji se 21. oktobar obeležava kao državni praznik, Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Prvi put je na ovaj način obeležen 21. oktobra 2012. godine.

Od 1975. godine se izvode Kamerne svečanosti muzičke umetnosti – „Oktobru hododarje” (OKTOH). u sali prve kragujevačke gimnazije odakle su izvedeni đaci i profesori na streljanje, mladi muzički umetnici iz zemlje i sveta izvode dela klasika u znak sećanja na straljene građane. Do sada je učestvovalo oko Z.000 umetnika, među kojima je više od polovine mladih. Održano je oko 200 koncerata, u proseku šest koncerata godišnje, a njih je posetilo 28.000 ljudi.

Dosta su svetu jedne Šumarice je tradicionalna manifestacija koja se održava u holu muzeja. Na njima se biraju literalni i likovni radovi učenika osnovnih i srednjih škola iz zemlje i okruženja, a za teme se uzimaju stihovi poznatih pesnika sa naglašenim etičkim porukama. Oko 1500 radova iz 80 škola godišnje stigne na manifestaciju.

Svakog 20. oktobra u znak sećanja na zadnju noć građana Kragujevca probdevenu pred streljanje održava se Bdenje. Ono predstavlja multimedijalni program koja se održavaju u Muzeju od 2006. godine. Program je sledeći: književno veče, promocija knjige pesama koja će biti izvedena na „Velikom školskom času”, izložbe, muzički koncerti i filmske projekcije.

NAPOMENA: Ovaj članak je napravljen tako što je konsultovana arhiva „Svetlosti”.

Autor: Stamenčić Slobodan

Pročitajte: SPECIJAL 21. oktobar: Dan kada je streljan Kragujevac

Novinari Ritma grada odlučili su da serijom tekstova obeleže još jednu tužnu godišnjicu zločina nemačkih okupacionih snaga. U tom smislu, za čitaoce našeg portala, priredili smo sintezu nekoliko dosad objavljenih tekstova, koji u osnovi sadrže autentična svedočenja preživelih žrtava i istorijska dokumenta, što sve zajedno mora doprineti očuvanju Šumaričkog masakra u kolektivnoj svesti našeg naroda, onakvim kakav zapravo jeste, a suprotno postpetooktobarskim tendencijama koje su delom imale za cilj istorijski revizionizam i licitiranje brojem šumaričkih žrtava.

Na ovu temu, ekskluzivno je prvi put progovorio jedan od preživelih svedoka, osamdesetosmogodišnji Milan Tanasijević.

• Tada sam imao četrnaest godina i hoću da vam ispričam ono što je tada bilo. Naime, moj otac je tokom Prvog Svetskog rata bio u Nemačkoj, perfektno je znao Nemački jezik i to je ono što me je spasilo, zbog toga sam ja danas ovde. Tih dana, uoči samog streljanja bio sam u Kragujevcu. Živeo sam kod sestre na Maloj Vagi. Ništa nismo slutili da predstoji masakr, i tog dana me je sestra poslala na pijac. Znate siguno ono veliko drvo na pijaci – ono me je na neki način spasilo. I danas kada se nađem tamo, ja stanem i poljubim ga. Ljudi misle da sam lud što ljubim drvo, a ne znaju da mi se oko njega lomila sudbina. Šta se desilo? – Izađem sa pijace gde sam kupio sve što je trebalo i vidim neka gužva: mnogo naroda, mnogo vojske. Idu i hapse redom, a ja počnem da se krijem oko tog debelog drveta. Međutim, uoči me jedan nemački vojnik i počne da se dere na mene da ustanem i da krenem. Ja, šta ću, gde ću, počnem da vučem jednu nogu, kao da ne mogu da se krećem. Počne on da me udara kundakom od puške i ja padnem, a on nastavi. Tukao me kundakom dok sam ležao na zemlji pored drveta i kada je završio sa iživljavanjem, ostavi me. Ja se smejem, mislim se – hvala ti… Tako sam izbegao streljanje…

Interesovala su nas zbivanja koja su usledila…

• Odem ja kući, kod sestre na Malu Vagu, izvučem se nekako onako pretučen iz cele te gužbe i pričam joj šta se desilo… Dođe moj otac, pričam i njemu šta se desilo… Ja dete od četrnast godina, šta znam šta se dešava… Sećam se, priđe moj otac tada mom zetu i pita ga šta ima od oružja, a on kaže: imam pištolj. „Daj to ovamo“, reče moj otac, uze njemu pištolj, uze mene za ruku i povede me… U Kragujevac tog dana nije moglo ni da se uđe, ni da se izađe. Sve je bilo opasano žicom, Nemci svuda raspoređeni, naoružani, postavili rampe… Opasno je to vreme bilo. Mi kod „Zvezde“, krenuli da izađemo iz Kragujevca, da bežimo u Vučkovicu, ali tamo ne može niko da prođe. Nemci stavili žicu i samo traže papire. Ja dete – četrnaest godina, tek što sam izbegao hapšenje, onako pretučen, a moj otac sa zetovim pištoljem za pojasom… Gledam šta će da bude, kad ono perfektni nemački mog oca, što je naučio u zarobljeništvu u prethodom ratu, izvuče i njega, i mene, zadovoljan što je preživeo govori ovaj živi svedok jedog lošeg vremena i rata u kome se za odmazdu streljalo sto za jednog iskazujući i danas nezadovoljstvo i pitajući se po čemu smo mi gori od njih.

Svestan da odgovor na ovo pitanje potpada pod domen iracionalnog, on je svojim kazivanjem rešen u tome da se zločin ne zaboravi, kako se ne bi ponovio, što ga i motiviše da u javnost izađe sa još nekoliko detalja koji su mu i danas, nekoliko decenija posle, duboko urezane u sećanje.

• Stigli smo do Đurisela, to je selo blizu Kragujevca, i tu smo već čuli prve rafale. Streljaju. Na svu sreću, niko moj nije streljan tog dana. Samo jedan prijatelj. Čuo sam posle toga da su Nemci vezivali ljudi i ubijali, a posle toga isli sa pištoljem i pucali u one koje nisu odmah ubili. Meni je teško da govorim o tome… Do kraja rata više nisam dolazio u Kragujevac. Nikada to neću zaboraviti, zaključuje razgovor o Šumaričkom masakru Milan Tanasijević.

Do kraja rata, naš sagovornik proveo je u Vučkovici, gde je njegova porodica gostovala mnoge vojske – četnike, partizane i, naravno, Nemce. Naš sagovornik dobro se seća i tog perioda, a u sećanju su mu posebno ostali urezani u sećanju događaji iz tog vremena: da je spavao u istom krevetu sa Nemcem, kome je već kao dečak želeo da ukrade pištolj, u čemu ga je sprečio otac, da je na kraju uspeo da ukrade pušku što, na njegovu sreću i sreću svih članova njegove porodice, niko nije primetio, a od rasnih razlika, ukoliko se takvima mogu nazvati, između ondašnjih Srba i Nemaca, uočio je tek da Nemci rakiju piju posle ručka, a Srbi pre. Pušku su na kraju otkrili komunisti, tek nakon rata, a dok je naš sagovornik, tokom celog rata uspeo da sačuva svoj život, ali i da ne izgubi nikoga svog u vrtlogu ratnih zbivanja od 1941. – 1944. godine.

Na žalost nisu svi bili te sreće kao naš vremešni sagovornik, a tome u prilog govori sledeća, slobodno možemo reći, istorijska građa, koja je do sada bila predmet istraživanja mnogih medija stavljenih u službu očuvanja kolektivne svesti Srpskog naroda o dešavanjima u Kragujevcu, oktobra 1941. godine. Jedan od članaka, čije ponovno publikovanje smatramo izuzetno važnim, jeste i članak Jovane Gligorijević, objavljen u 1085. broju nedeljnika „Vreme“, od 2011. godine – Lebac sutra nemojte slati.

Lebac sutra nemojte poslati

OD 7 UJUTRU DO 14 ČASOVA 21. OKTOBRA 1941. ŠUMARICAMA JE NEPRESTANO ODJEKIVALA RAFALNA PALJBA, A ONDA JE SVE UTIHNULO. KVOTA OD 2300 STRELJANIH, PREMA PROCENI MAJORA KENIGA, BILA JE ISPUNJENA. SAHRANJIVANJE JE TRAJALO DANIMA. UKOPAVANJEM SU RUKOVODILE LJOTIĆEVSKE SNAGE UZ NADZOR NEMAČKIH VOJNIKA. PREMA NEKIM SVEDOČANSTVIMA, U NEKOLIKO SLUČAJEVA DOŠLO JE DO SUKOBA IZMEĐU TALACA KOJI SU RADILI NA UKOPAVANJU I LJOTIĆEVACA, KOJI SU TRAŽILI OD NJIH DA PREVRĆU TELA I UZIMAJU SATOVE, PRSTENJE I NOVAC. OBELEŽAVANJE GROBOVA I PRISTUP ČLANOVIMA PORODICA STRELJANIH BIO JE ZABRANJEN. MEĐUTIM, TOKOM NOĆI, KRAGUJEVČANKE, UGLAVNOM ŽENE I MAJKE STRELJANIH, USPEVALE SU DA SE PROVUKU DO ŠUMARICA, GDE SU TRAŽILE SVOJE MRTVE. ZAHVALJUJUĆI NJIMA, PRONAĐENA SU ČETVORICA MUŠKARACA KOJI SU USPELI DA PREŽIVE RAFALNU PALJBU.

Među brojnim istorijskim kontroverzama u vezi sa streljanjem u Šumaricama 21. oktobra 1941, jedna od manje poznatih je ona o tome kakvo je vreme bilo tog dana. Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kiša. Treći izvori, međutim, kažu da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje okončano, smračilo i da je pala teška kiša. Koja je od tri priče tačna, nikada sa sigurnošću nećemo doznati. Ako je treća istinita, to bi značilo da je kiša pala kada je već počelo ukopavanje streljanih. U Šumadiji (a možda i još negde) postoji narodno verovanje da kiša pada na sahranama onih kojima je bilo žao što umiru.

Sve i da je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevac se zlokobni oblak nadvio još koji dan ranije. Događaji koji su doveli do strašnog masakra, verovatno najvećeg počinjenog u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, i danas, zapravo – tek danas, predmet su sporenja, što oko činjenica, što oko tumačenja. Ispričati priču o Šumaricama, bez opisa istorijskog konteksta, znači ne ispričati je do kraja. Opisati kontekst, 70 godina kasnije, nije moguće bez davanja prednosti jednoj od dve ideologije, naročito u danima kada su među najvažnijim dnevno-aktuelnim temama pitanja restitucije i rehabilitacije. U takvim dnevno-političkim i istorijskim okolnostima, u drugom planu ostaju žrtve – ljudi, sa imenima i prezimenima, životima i porodicama, koji su tog dana stradali, ne znajući zašto i zbog čega.

Uzrok streljanja u Šumaricama nesporan je: 16. oktobra 1941. na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci, napadnut je nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka. U zavisnosti od izvora, postoje tri verzije ovog događaja: po jednoj, bataljon su napali partizani, po drugoj četnici, a treća je, očekivano, sinteza, koja kaže – udruženim snagama, nakon što su 13. oktobra Kragujevački partizanski i Gružanski četnički odred potpisali sporazum koji je glasio: “Zajednička borba protiv Nemaca, zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za sakupljanje hrane, ali magacini posebno, ispitivanje svih nedela i kažnjavanje krivaca.” Poslednjih dvadesetak godina, više u desno orijentisanim političkim nego u stručnim krugovima, postoji tendencija da se napad kod Ljuljaka pripisuje isključivo Čačanskom i Kragujevačkom partizanskom odredu, kako bi se ukazalo na njihovu direktnu krivicu za potonje streljanje. Međutim, u literaturi pročetničke orijentacije postoje podaci o gubicima koje je Gružanski četnički odred pretrpeo u napadu kod Ljuljaka. Konkretno, među poginulima se pominju poručnici Blagoje Stojančević i Miloš Mojsilović, tri podoficira, jedan narednik i tri vojnika. U knjizi Ime i broj (Kragujevac, 2007) Staniše Brkića navedeno je da je Kragujevački partizanski odred 18. oktobra 1941. izdao Obaveštenje br. 6, u kom se između ostalog kaže da su partizani i četnici zajedničkim snagama “branili stopu po stopu druma nanoseći svojim iznenadnim napadima krvave gubitke Nemcima i njihovom sluzi Nediću”.

Nešto manje od nedelju dana pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji Franc Beme donosi naredbu po kojoj će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili “folksdojčera” (muškarca, ženu ili dete) biti streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenika ili talaca. Kod Ljuljaka je ubijeno 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije podlegao povredama.

Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela time je zapečaćena. Major Paul Kenig, najviši nemački oficir u Kragujevcu, dobija naredbu o izvršenju odmazde. Svega dva dana nakon sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, u Kragujevcu su počela prva hapšenja. Prvi su se na udaru našli kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, hapšeni na osnovu spiska koji je Predstojništvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda, a na kom je bilo između 60 i 70 imena. Na spisku se našlo i ime mlade Milice Panić-Veljković, tek udate za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. Nje u kragujevačkoj evidenciji još uvek nije bilo pod tim imenom, ali je u Kragujevcu živela i 58-godišnja Milica Veljković, udovica generala Veljkovića. Uhapšena je i streljana 20. oktobra uveče.

Uz 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac i sedamdesetak imena sa spiska iz Beograda, jasno je da broj nije bio ni blizu onom koji je naredba o odmazdi predviđala. Uveče 18. oktobra, krajskomandant Fon Bišofshauzen predlaže Kenigu da nemački bataljoni izvedu akciju u selima Grošnica, Mečkovac, Beloševac, Maršić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Precizan broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće utvrditi. U izveštajima majora Keniga stoji da je tog dana streljano 427 ljudi, Fon Bišofshauzen izveštava o 422, dok Spomen-muzej “21. oktobar” u Kragujevcu raspolaže podacima o 415 streljanih i 21 preživelom.

Svestan da neće lako ispuniti kvotu od 2300 streljanih, 19. oktobra uveče, major Kenig donosi naredbu o zabrani izlaza iz Kragujevca. Perfidno, ulazak u grad je bio dozvoljen, jer se računalo i na veliki broj stanovnika okolnih sela koji su dolazili u grad na posao. Narednog jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika koji su radili na regulaciji toka Lepenice, oterano je u topovske šupe. Još 17. oktobra, predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili VI i VII razred a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred ali se još nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku školske godine dolazili na predavanja a onda prestali da se pojavljuju. Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, a iz jednog odeljenja V razreda odabrani su krupniji učenici i priključeni starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin greškom streljane Milice, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske šupe i spasen, tako što ga je, iz neobjašnjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje. Iz Druge muške gimnazije izvedeni su u dvorište svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj školi u rano jutro još nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, u trenutku kad je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije Lazar Pantelić imao je overen “ausvajs” sa kojim je krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete. Primetivši da se nešto čudno dešava u gradu, odlučio je da se ipak vrati u školu. Streljan je 21. oktobra.

Nemci su hapsili stanovnike Kragujevca pod izgovorom da se to radi zbog naredbe o obaveznoj zameni ličnih dokumenata. Ljudi su odvođeni iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana. Plašeći se eventualne kazne, mnogi od onih koji su izbegli hapšenje sami su odlazili u topovske šupe. Do popodnevnih sati 20. oktobra, tri od četiri topovske šupe bile su dupke pune. Četvrta je služila za smeštaj drva i uglja. Mnogi uhapšeni ostali su napolju, jer unutra više nije bilo mesta. Oko 18 sati 20. oktobra više nije bilo sumnje u razloge hapšenja. Na Stanovljanskom polju i na Centralnoj radionici odjeknuli su prvi rafali. Streljani su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca. Prema podacima iz knjige Staniše Brkića Ime i broj, streljanje na Stanovljanskom polju preživelo je osam ljudi, a dugo se verovalo da na Centralnoj radionici nije preživeo niko, međutim, nova istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je jedan čovek uspeo da preživi.

Građane koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra po gradu su kupile ljotićevske patrole 5. dobrovoljačkog odreda. Ime jednog čoveka ostalo je zapisano u istoriji grada, pa i danas čak i oni koji ne znaju ime nijednog streljanog u Šumaricama znaju ko je Marisav Petrović, ljotićevac i predvodnik 5. dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra, dok su Nemci još hapsili, u zgradu opštine. Pohapsio je službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a onda su i ljotićevci počeli da hapse. U zgradi opštine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim šupama. Bena Milovanović, igrom sudbine, rodom iz istog sela kao i Marisav Petrović, došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Navodno, “Bena, i ti mi dolija!”, reči su kojima ga je Marisav ispratio u topovske šupe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.

Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapšenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokušaji završeni su neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama. Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana. O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva, izneta 1945. godine Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora. Brojni istorijski izvori saglasni su u tome da ljotićevci jesu izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su tako poštedeli njihove živote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne može biti govora, jer su spaseni razmenjeni za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Božovića, stoji: “Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca.”

U 7 ujutru 21. oktobra počelo je masovno streljanje. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teško pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapšeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima. Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: “Bežite!” Ljudi su se rastrčali, nastala je pometnja i unakrsna vatra. U ovom incidentu poginulo je i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.

Od 7 ujutru do 14 posle podne, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu “Kralj Petar”, a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su pušteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923–1995).

Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju. Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi. Jedno svedočenje govori o 30 velikih humki i 4-5 manjih grobova, dok izveštaj komisije oformljene nakon rata barata brojem od 31 humke i “nekoliko pojedinačnih grobova”. Prvi javni pomen žrtvama streljanja nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. U to vreme, strogost okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani već mogli da odlaze u Šumarice, na grobove svojih streljanih. Na treću godišnjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u Šumaricama održano je sutradan.

O uzrocima, razlozima i broju žrtava streljanja u Šumaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne može da bude jesu ljudi. U dokumentaciji Spomen-muzeja “21. oktobar” sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: “Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.”

Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: “Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.” Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: “Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.” Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: “Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.” Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: “Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.” Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: “Lebac sutra nemojte poslati.” U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: “lebac” kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.

Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad bio je predmet sporenja i sukoba. Danas se najčešće barata brojem od približno 2800 ljudi. Do pre samo nekoliko godina opšteprihvaćen broj bio je 7000. Verovanje da je preuveličan broj streljanih posledica komunističke propagande, kako bi se time pojačala dramatika šumaričke tragedije, pogrešno je iz više, istorijskim dokumentima potkrepljenih razloga. U izveštajima majora Keniga pominje se broj od 2300. Istog dana kada se streljanje dogodilo, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na margini Mineja za oktobar, zapisao je: “Na današnji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca.” U listu “Borba” od 15. novembra 1941. izašao je tekst sa naslovom “Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu”. Četnički izvori tog doba variraju u procenama između 5000 i 12.000, a najčešće se pominje broj od 6000. U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, te da je to zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. Međutim, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ovi izveštaji sadrže svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica. Uz, po svemu sudeći, mit o 7000 streljanih, najčešće se pominje i onaj o 300 đaka kragujevačke gimnazije i petnaestoro dece od 8 do 11 godina. Prema podacima iz arhive Spomen-muzeja “21. oktobra”, streljano je 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine), a bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske škole, ali i radnici i zemljoradnici. Njima treba dodati i još 16 momaka starijih od 19 godina koji su još uvek bili učenici. Među četrdesetoro streljane dece sigurno se nalaze i mali Romi, čistači cipela. Međutim, ko su tačno bili i koliko je uopšte streljanih Roma, nije moguće utvrditi, jer nose ista imena i prezimena kao sugrađani srpske nacionalnosti. Prema podacima Staniše Brkića, istoričara i muzejskog savetnika u Spomen-muzeju “21. oktobar”, romske organizacije iz Kragujevca ulažu napore da utvrde broj streljanih Roma, ali zbog šturih podataka sve procene ostaju tek pretpostavke i naslućivanja. Prema do sada prikupljenim podacima, u Kragujevcu i okolnim selima streljana je 2381 osoba, 2355 muškaraca i 26 žena. Podaci o streljanima prikupljaju se i dan-danas, te se još uvek događa da pojedina imena budu uklonjena sa spiska, a nova pridodata.

Zahvaljujući radu istoričara Spomen-muzeja “21. oktobar”, podaci o streljanima u Šumaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolaže i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, dovoljna je da osigura da ime nijednog od streljanih u Šumaricama ne padne u zaborav. To nije toliko važno zbog ukupnog broja žrtava, koliko zbog svake od žrtava ponaosob. Ovih dana okončano je prikupljanje potpisa građana koje je pokrenuo dnevni list “Pres”, s predlogom da 21. oktobar bude proglašen za Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Potpis na ovu inicijativu stavili su predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogi pisci, akademici, istoričari, javne ličnosti i građani. Vlada Srbije, na sednici u četvrtak 20. oktobra, usvojiće i zvanično ovaj predlog. Da Srbiji fali reafirmacija antifašističke tradicije, nije sporno. Međutim, ono što zabrinjava jeste postojeći stepen konsenzusa oko toga da 21. oktobar podseća na “sve srpske žrtve”, jer se time opet pokreće mašinerija depersonalizacije žrtava, kojoj istoričari, bar oni koji rade na temi kragujevačkog streljanja, uporno pokušavaju da stanu na put.

Antrfile1:
Dragiša Nikolić (1923–1941)
“Moj pok. sin Dragiša bio je đak VIII razr. Gimnazije. 20. oktobra 1941. god. bio je u školi. Kada su Nemci vršili raciju oni su pokupili i svu decu-đake iz gimnazije, oterali u 3. art-puk – kod topovskih šupa gde su sutra dan 21-X-1941 god. svi streljani.

U momentu streljanja moj pok sin je imao samo odelo, cipele i đačku kapu. Od novca nije imao ništa a isto tako nije imao ni sat. Vraćena mi je legitimacija od opšt. vlasti. Mog pok. sina streljala je nemačka kaznena ekspedicija. Bliže podatke o članovima iste neznam. Sahranjen je kod Stare kolonije.”

Leposava Nikolić, Kragujevac, 2. januar 1945.

Antrfile2:
Lazar Pantelić (1893–1941)
“Moj pok muž Lazar M. Pantelić uveden je iz gimn. skupa sa đacima dana 20-X-1941 g. od str. Nemaca i zatvoren u barake za streljanje. Uza se je imao 8000 din., sat lonžin, zlatnu burmu i prsten. Kada je izvršeno streljanje bilo je na listi streljanih objavljeno ime moga muža. Preko opštine sam dobila njegovu ličnu kartu. Njegovu krvavu legitimaciju železničku mi je doneo njegov đak Milosav Gavrilović iz Kragujevca, stanuje zadnja kuća na Milanovačkom drumu a koji je sahranjivao. Moj muž je sahranjen na Zekavičinoj livadi. Kada je streljan moj muž Lazar Pantelić direktor gimn. rođen u Šapcu vere pravoslavne od oca Milutina i majke Lepave otac petoro dece: izdržavao je mene i Sretena starog 16 god. Aleksandra 15, Danica 14 god, Dobrila 13 god i Olga 11 god. Zahtevam da se zločinac kazni i prizna štetu.”

Miroslava Pantelić, Kragujevac, 26. februar 1945.

Antrfile3:
JEDNA ŠTURA PORUKA, NA PRVI POGLED BEZ IKAKVOG EMOTIVNOG NABOJA, VEROVATNO JE NAJPOTRESNIJA OD SVIH. KNJIGOVOĐA JAKOV MEDINA, UHAPŠEN 18. A STRELJAN 20. OKTOBRA, KRATKO JE NAPISAO: “LEBAC SUTRA NEMOJTE POSLATI.” U TOJ KRATKOJ REČENICI SADRŽANA JE SVA TRAGIKA ŽIVOTA U ZLOM VREMENU: “LEBAC” KAO SIMBOL ŽIVOTA, OSNOVNA HRANA, ALI I RATNE SIROTINJE ONOG DOBA, ONE KOJA BRINE O SVAKOM KOMADIĆU HLEBA I NIŠTA NE BACA, JER ZA BACANJE NEMA.

Antrfile4:

Iz zapisnika Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača

Nada Naumović (1921–1941)

“Na dan 20. oktombra oko 11 sati pre podne, jedna grupa Ljotićevaca terala je grupom neke mladiće. Kad su poterali Aleksandra Matejića iz Kosovske ulice; mi smo tada tamo stanovale, moja kći Nada počela je da interveniše da ga ne oteraju rekavši ljotićevcima: “nemoj te ga bolestan” zatim se okrenula Matejiću i rekla mu: “bolje da te ubiju Nemci nego naši”.

Za ovim se jedan narednik naljutio i rekao mojoj ćerki da je ona komunista i da je uvredila srpsku vojsku. Da je ona komunista potvrdio je još jedan narednik, zatim su je sa puškom na gotovs oterali u školu Kralja Petra, gde je prenoćila i sutra dan u 7 č. ujutru kamionom su ih oterali Nemcima, pa su ih streljali u 7 1/2 časova pre podne ispod Topovskih šupa na imanju Ljube Markovića ekonoma.

Među ovom grupom Ljotićevaca bio je Miodrag Ćatić iz Kragujevca sa stanom u ulici Kapetan Lukića broja se ne sećam koji je pre streljanja otišao u Ljotićevce i za koga čujem da je posle oslobođenja uhapšen u Beogradu i da se nalazi u zatvoru.

Posle streljanja moje ćerke Nade otišla sam u školu Kralja Petra da vidim šta je sa mojom ćerkom. Tada mi je Marisav Petrović rekao da je streljana a izašla je na spisku streljanih pod br. 445.

Moja pok. kći Nada kada je odvedena na streljanje imala je na sebi teget štofanu suknju i roze štrikanu bluzu, sportske cipele i sportske čarape do kolena i naočare.

Od opštine sam dobila legitimaciju i u njoj naočare od novca nije imala ništa sa sobom.

Kada je moja kći pok. Nada streljana imala je 20 god. Rođena je u Kragujevcu od oca Micka i mati Mileve vere pravoslavne, po zanimanju student medicine. Moja pok. kći stradala je od nemačke kaznene ekspedicije a ovoj je predata od strane Ljotićevaca. Bliže podatke o njima ne znam.”

Mileva Naumović, Kragujevac, 20. januar 1945.

Milica Veljković (1896–1941)

“Pokojna Milica došla je kod mene u gosti, sa svojom materom i sinom radi nabavke namirnica. Ona je rođena u Kragujevcu od oca Milana i majke Poleksije rođene Filipović, udata za Velimira Veljkovića đenerala, mati jednog deteta, Srpkinja. U momentu streljanja imala je oko 43 godine. Ona je u vreme streljanja vodila računa i izdržavala sina Jovana starog 15 godina.

Ona je živela u Beogradu. Kada su Nemci nju hteli da vode ja sam im objašnjavao da je ona žena ađutanta Nj. Veličanstva pok. kralja Aleksandra da živi u Beogradu, da ne pripada nikakvoj organizaciji, da je došla kod mene u goste pre četiri pet dana radi nabavke namirnica, sve ovo nije pomoglo pa čak i kada sam se ponudio da ja pođem umesto nje oni su odbili govoreći: ‘Stari i svi tvoji ukućani ne smete da izađete iz kuće sutra do osam sati.’ A kad sam im ja primetio da sam ja čovek od sedamdeset godina i bez desne ruke onda su se nasmejali i kazali: ‘No ti stari smeš i možeš i ako ćeš i sada iziđi.’ Svu su kuću pretresli. Sa njima je bio jedan tumač folksdojčer koji je ranije bio radnik u VTZ. On je tumačio razgovor. Docnije sam saznao da su tražili Milicu Veljković, rođ. Panić, adv. pripravnika i našli moju sestričinu Milicu. Koju su streljali sa grupom komunista i Jevreja na Stanovljanskom polju 20. oktobra 1941. godine oko pet časova popodne. Smatram da je ona ubivena po krivici Nemaca i tražim da se svi kazne i oglase za ratne zločince, koji su to Nemci ja ne znam.”

Milutin Filipović, Kragujevac, 5. mart 1945.

Dragoljub Milovanović (1895–1941)

Moj pok. muž Dragoljub Milovanović (Bena) rođen je u Kragujevcu 1895. od oca Jezdimira i majke Leposave oženjen, otac jednog deteta po zanimanju advokat, za vreme rata-okupacije Nemaca radio je kao advokat. Dana 20 oktombra 1941 god. Bio je u svojoj kancelariji i od jedne nemačke patrole koja je vršila raciju po gradu je legitimisan i pušten kao slobodan i ispravan građanin. Videći da se racijom od strane Nemaca goni neki narod i imajući već saznanja da je Milica Veljković žena udova generala Veljkovića oterana od Nemaca kao komunista ma da je ista imala preko 50 godina otišao je u opštinu da preko pretsednika opštine interveniše i spasava svet. Otišavši u opštinu već se nalazio Marisav Petrović sa svojim zlikovcima i videvši pok. Benu isti je odmah kazao: “a Bena došao si odavno mi te čekamo.” Nedajući mu da ma šta kaže odmah ga je lišio slobode zajedno sa sinom mu Raulom i ostalim činovnicima oterao ga u školu Kralja Petra II i 21 oktombra 1941 god. Predao ga je nemačkoj kaznenoj ekspediciji kod Topovskih šupa 3 art. Puka gde je pok. Bena od kaznene ekspedicije streljan zajedno sa sinom Raulom i ostalim nevinim Srbima.

Moj pok. muž Bena kod sebe u momentu streljanja imao je 11.000 dinara gotovog novca, zlatan sat i lanac, zlatnu burmu i 1. zlatan prsten. Sve ove stvari uzeli su zlikovci koji su mu i život uzeli. Pok. Bena izdržavao je mene i sina Raula. Smrću njegovom ja sam ostala prosto na ulici s obzirom na to da su mi Marisav Petrović i Strahinja Janić po njegovoj smrti odneli sve stvari. Pok. Dragoljub budući čovek dobroga srca svu svoju zaradu davao je sirotinji Kragujevačkoj verujući da dok je on živ da će za sebe i svoje imati tako da sam danas ja ostala gotovo na ulici i živim od milostinje drugih ljudi. Podnosim prijavu protivu izvršioca dela i to: Strahinje Janića, Marisava Petrovića i svih saučesnika u blokiranju opštine kao i protivu članova kaznene ekspedicije i vojnika ove ekspedicije koji su izvršili streljanje.”

Desanka Milovanović, Kragujevac, 29. decembar 1944.

Autor: Stamenčić Slobodan

Pročitajte: SPECIJAL 21. oktobar: Ratni zločin 20. i 21. oktobra u Kragujevcu

Delegacije Šumadije i Pomoravlja sa Regionalnom agencijom za ekonomski razvoj Šumadije i pomoravlja učestvovale su na Konferenciji kohezione politike “Otvoreni dani 2015“ u Briselu. Najznačajnija evropska platforma za umrežavanje o sredstvima Evropske unije, privukla je više od 6000 učesnika.

U ime grada Kragujevca, Minja Obradović član Gradskog veća za upravljanje projektima, međunarodnu i unutrašnju saradnju, uzela je učešće u radionici koju je organizovala regija Emilija-Romanja pod nazivom „Jadransko – jonski makroregion za poslove i rast“. Radionica je bila izuzetno posećena, a prisutan je bio veliki broj predstavnika sa teritorija obuhvaćenih konzorcijumom, kao i iz EU administracije. Pored toga, održana su dva bilateralna sastanka sa predstavnicima partnerskih organizacija.

– Ovo je, između ostalog, bio jedan od načina da grad Kragujevac radi na stvaranju partnerstava za učešće na budućim pozivima za predloge projekata evropskih fondova. Istovremeno, imamo priliku da kao grad budemo više zastupljeni u organizacijama koje predstavljaju lokalne samouprave i regione u telima Evropske unije – rekla je Minja Obradović.

Delegaciju Šumadije i Pomoravlja u Briselu činili su predstavnici grada Kragujevca i opština Aranđelovac, Paraćin, Lapovo, Rača i Batočina.

U spomen na streljane đake, u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji održana je komemorativna akademija u prisustvu gradonačelnika Kragujevca Radomira Nikolića i predsednika Skupštine grada Milana Uroševića sa saradnicima, delegacija gradova pobratima, brojnih gostiju, učenika i kolektiva te škole.

Kragujevački oktobar živi ciklusom vremena, a duše đaka i rodoljuba ovog grada nastavljaju trajanje dok god je oktobra i čoveka da ih se seća, rekla je Slavica Marković direktor Prve kragujevačke gimnazije.
Prolaze godine, generacije se smenjuju, škola živi, beleži i ostavlja tragove sećanja onima koji hodaju njenim hodnicima, onima koji u ovim učionicama otkrivaju male i velike tajne, čari nauke, onima koji rasuše tu nauku i razviše ljubav prema njoj, prema čoveku, miru i svetu.

I kada miholjsko leto raspe svoje raskošne boje i kada u mrgodnu jesen odlučno zafijuče severac između ogoljenih grana Šumarica – Kragujevac čuje i dalje žagor dečijih glasova. Svaki oktobar iznova zaboli nas žive, a gimnazija priča i pričaće priču o tom oktobru. I opominje. Podseća na oktobarske noći kada su duše slatkih anđela zasijale na nebu u vidu krvavih zvezda. Krv, kazala je u svom obraćanju Slavica Marković, gubi svoje boje vremenom. Oktobar ne može da spere mrak sa sebe ali može, sećanjem kao oružjem, da pravi novi lepši svet, svet u kome nema ratova i ljudske patnje.

Nakon toga, učenici škole u prigodnom programu, ispričali su priču o tom tužnom oktobru, sa ubeđenjem da je mir moguć i da će ubuduće biti način života čoveka i svih naroda.

Inače, da podsetimo, iz školskih klupa tadašnje Muške gimnazije 1941. godine, u znak odmazde, na streljanje je odvedeno više destina đaka.

Član Gradskog veća Kragujevca za finansije i imovinu Igor Mitrović kaže da ukupna dugovanja grada i preduzeća čiji je osnivač grad, iznose 110 miliona evra.

Dug odgovara iznosu tri gradska budžeta.

„Od toga, oko 60 miliona evra duguje grad, a preduzeća čiji je osnivač grad duguju oko 50 miliona evra“, rekao je Mitrović i naveo da to praktično znači da u Kragujevcu, koji ima 185.000 stanovnika, svaki građanin duguje 600 evra.

Mitrović je član Gradskog veća za finansije i imovinu od kraja prošle godine, kada je u Kragujevcu smenjen tadašnji gradonačelnik i lider Zajedno za Šumadiju Veroljub Stevanović, koji je tu funkciju obavljao 14 godina, a za novog je izabran Radomir Nikolić iz Srpske napredne stranke.

Naglašavajući da je reč o dugovanjima nastalim ranijih godina, Mitrović je naveo da je lokalna samouprava 2008. godine dugovala pola milijarde dinara, a šest godina kasnije, odnosno krajem 2014. godine, 4,1 milijardu dinara.

„Dugovanja su porasla jer se nisu plaćali računi za struju, grejanje, izvođačima za građevinske radove, kao i obaveze prema ostalim poveriocima, kao što su prosveta, socijala, zatim naknade za porodilje, roditeljski dodatak, obaveze prema Crvenom krstu, Centru za socijalni rad i drugo“, rekao je Mitrović.

Objašnjavajući da pored duga od 4,1 milijarde dinara, grad ima i dugoročne obaveze prema bankama u iznosu od 1,2 milijarde dinara, Mitrović je rekao da postoje i, kako je naveo, potencijalne obaveze koje nisu nikada prikazane vanbilansno, a reč je o sudskim procesima koji se, izvesno, gube na štetu grada.

„Samo za te sudske procese potrebno je oko dve milijarde dinara“, rekao je Mitrović i precizirao da one iznose oko pola milijarde dinara za tužbe protiv grada, a milijardu i po, i to bez obračunatih kamata i sudskih troškova, za tužbe protiv Preduzeća za izgradnju grada.

Reč je, naveo je on, o sudskim procesima zbog neplaćene eksproprijacije zemljišta i nepravilnostima usled prodaje gradske imovine.

„Za sudske troškove u prošloj godini iz budžeta grada potrošeno je više od 300 miliona dinara, a u ovoj su planirana izdvajanja od oko 400 miliona dinara“, dodao je Mitrović.

On je naglasio da je nova gradska vlast s početka godine najviše radila na, kako je rekao, “utezanju” finansijskog sistema, racionalizaciji tekućih troškova, smanjavinju utvrđenih okvira za javne nabavke, pregovorima sa poveriocima o reprogramiranju dugova, kao i sa bankama zarad, kako je naveo, povratka poverenja, a u cilju povoljnih uslova za zaduživanje.

„Radili smo i na uspostavljanju okvira trošenja, kao što je Pravilnik o finansiranju sporta koji je nepopularno smanjio izdatke za sport, a povećao transparentnost i pravednost uplata“, rekao je Mitrović i dodao da je gradska vlast radila i na uspostavljanju reda u poreskom knjigovodstvu, efikasnijoj naplati poreskih prihoda, na preciznom evidentiranju celokupne gradske imovine.

Prema njegovim rečima, rezultat tog rada su deblokada tekućeg računa grada, refinansiranje nepovoljnih dugoročnih obaveza na iznos od preko pet miliona evra, jer se nije vodilo računa o dospećima anuiteta kroz ceo period otplate kredita.

„Rezultat prve godine rada je i racionalizacija tekućih troškova, čime su se smanjile dospele obaveze za više od 500 miliona dinara u prvoj polovini godine, deblokadau gradskog prevoza usped neplaćenih obaveza u iznosu od oko 250 miliona dinara putem cesije sa NIS-om“, rekao je Mitrović i istakao da od tada grad redovno isplaćuje zaostale i tekuće troškove gradskog prevoza.

Takođe, dodao je on, rezultat rada je i završetak pregovora o dugoročnom kreditu sa EBRD na iznos od 15 miliona evra na 10 godina, a koji će biti realizovan u naredne dve godine za izgradnju novih i rekonstrukciju postojećih puteva, zatim za izgradnju autobuske stanice i kupovinu novih kamiona smećara i kontejnera.

Prema njegovim rečima, rezultat prve godine rada je i završetak pregovora oko povoljnog aranžmana, jer je gradu potrebno 35 miliona evra samo za, kako je rekao, zatvaranje kapitalnih rupa iz prošlosti.

„Čeka nas veliki posao, jer najteže je vratiti se na nulu i krenuti ispočetka i zdravo se razvijati“, rekao je Mitrović.

„Pošta oslobodiocima“ odata je danas kraj spomen-obeležja herojima i borcima kod Krsta. Vence kraj spomenika položili su gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić, članovi Gradskog veća Igor Mitrović i Nikola Urošević, delegacija Ministrstva odbrane garnizon Kragujevac, predstavnici GO SUBNOR-a Kragujevca, SUBNOR-a kantona Sarajeva, SUBNOR-a Vojvodine, SUBNOR-a Crne Gore, delegacija sela Adaševci iz opštine Šid, Udruženja krajišnika „Zora“, Udruženja potomaka ratnika 1912-1920, potomci palih boraca u Drugom svetskom ratu, i predstavnici političkih stranaka.

– Danas SUBNOR Kragujevca s posebnim pijetetom se seća oslobodilaca Kragujevca i Šumadije, klanja se njihovim senima, odaje im poštu. Sa ovog svetilišta imamo samo jednu poruku, to je poruka ljubavi i mira, bez rata – poručio je Željko Zirojević, predsednik GO SUBNOR-a Kragujevca.

Posmrtni ostaci pripadnika partizanskog pokreta, koji su tokom Drugog svetskog rata ubijeni na području Šumadije, 1948. godine premešteni su u grobnicu na Trgu kod krsta. Spomen-obeležje „Fontana narodnih heroja“ podignuto je 1985, a od tada se svake godine na tom mestu okupljaju porodice žrtava, kako bi odale poštu svojim nastradalim precima.

Odlikovanje – Medalju borca, za doprinos u borbi protiv fašizma, predstavnici Subnora dodelili su danas gradu Kragujevcu, koju je primio gradonačelnik Radomir Nikolić. Ovo odlikovanje uručeno je i Draganu Popoviću državnom sekretaru u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, zastavniku Pavlu Mačiću, profesoru Radojku Jovoviću, Radomiru Živkoviću, televiziji Kanal 9, porodici Čokić i predsedniku Saveta mesne zajednice Grošnica Draganu Karajoviću.

U Spomen parku Šumarice, kraj spomenika streljanim đacima i profesorima održan je „Veliki školski čas“ u znak sećanja na streljane civile u Drugom svetskom ratu. Tradicionalnoj antiratnoj manifestaciji pored brojnih gostiju prisustvovali su i Tomislav Nikolić predsednik Republike Srbije, Veroljub Arsić potpredsednik Narodne skupštine Srbije, Bratislav Gašić ministar odbrane i Dragan Popović državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

U znak sećanja na žrtve fašizma u Kragujevcu, izveden je scenski prikaz pod nazivom „Između neba i zemlje“ po delu „Nišči“ kragujevačkog pisca Vidosava Stevanovića, koji je režirao Jano Čanji. Muziku je komponovao Zoran Hristić, a nastupili su dramski umetnici iz Kragujevca Marija Vasiljević, Nikola Rakočević, Đorđe Đoković, Dragan Stokić, David Pilipović, Miloš Krstović, Nikola Milojević i Miodrag Pejković. Tekst scenskog prikaza „Između neba i zemlje“, ponuđen je kao prozna celina, u kojem se kroz osam ispovednih fragmenata, prepliću i nastavljaju produbljujući priče o individualnim sudbinama streljanih do opštih, univerzalnih značenja.

– U ovom za Kragujevac tužnom danu, drago mi je da i posle toliko godina od tragedije, ovoliki broj ljudi s pijetetom dolazi u Šumarice a naročito deca. Nekada je to bila školska obaveza, a danas kao što smo mogli da vidimo dolaze sami. Deo sam ovog grada, uz te događaje sam odrastao. To sećanje dugo živi u nama. U svakom slučaju Kragujevac ima šta da pamti pa i kad nas ne bude više. Lepo je što mladi nastavljaju tradiciju i neguju sećanje na te žrtve – rekao je Tomislav Nikolić predsednik Republike Srbije.

Vence kraj spomenika streljanim đacima i profesorima položili su predstavnici Prve kragujevačke gimnazije, predsednik Nikolić, predstavnici republičke skupštine i Vlade Srbije, gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić i predsednik Skupštine grada Milan Urošević, ambasadori Nemačke, Francuske, Slovačke, BiH, Crne Gore, Kine i Palestine, kao i predstavnici ambasada Ruske Federacije, Izraela, Belorusije i Rumunije, političkih organizacija, verskih zajednica i boračkih udruženja.

Tradicionalnom antiratnom manifestacijom kraj spomenika streljanim đacima i profesorima, Kragujevac je i ove godine svetu poslao poruku mira – da se nikada i nigde ne ponovi zločin kakav se dogodio 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu, kada su nemački okupatori u jednom danu streljali više hiljada civila.

Inače, Velikom školskom času prethodio je Moleban koji je služio Njegovo preosveštenstvo episkop šumadijski Jovan uz sasluženje sveštenstva Šumadijske eparhije kao i sveta Liturgija u hramu Svetih kragujevačkih novomučenika.

Prvi put „Veliki školski čas“ je preveden na znakovni jezik, kako bi manifestaciju mogla da prate i lica sa oštećenim sluhom.

Gradonačelnik Kragujevca, Radomir Nikolić, sa saradnicima danas je organizovao tradicionalni oktobarski prijem za delegacije i zvanice.

– Mi u oktobru osluškujemo neispričane priče. Šta bi i kako bilo? Šta bi i ko bili da se zlo nije dogodilo? Mi u oktobru sabiramo sudbine kažnjenih na najtežu kaznu bez suda i razloga i sećamo ih se. Mi u oktobru zovemo prijatelje da ih se setimo i oživimo uspomenu na njih, a sahranimo ideologiju koja je smatrala da je holokaust dozvoljen na političkoj agendi. Mi se u oktobru otvaramo prema svetu i pozivamo na mir, molimo se za decu i njihovo pravo na život i sreću. Mi u oktobru i dalje tugujemo – rekao je gradonačelink Nikolić.

Kragujevac je i ovog 21. oktobra imao podršku prijatelja. Ambasador Narodne Republike Kine u Srbiji Li Mančang iskazao je posebnu emociju koju ima prema Kragujevcu. Izrazio je i zahvalnost za nedavnu posetu delegacije Srbije na čelu sa predsednikom Republike Tomislavom Nikolićem, povodom obeležavanja pobede kineskog naroda u ratu protiv Japana, a ujedno i 70-ogodišnjice završetka Drugog svetskog rata.

– Mi imamo istu emociju kao i građani Kragujevca. Nikada nećemo da zaboravimo istoriju, koja je prava lekcija od koje treba da učimo i na osnovu toga idemo napred. Veoma smo zahvalni što je delegacija Srbije 3. septembra posetila našu zemlju i učestvovala u našem obeležavanju ovog važnog datuma – rekao je Li Mančang.

Referent za kulturu grada Ingloštata, Gabriel Engert smatra da je Kragujevac dosta stradao za vreme Drugog svetskog rata.

– Mislim da smo i pored toga uspeli da uz pomoć prijateljstva i poverenja napravimo dobru saradnju koja će trajati dugo. Mi ćemo uvek biti tu da damo podršku – rekao je Engert.

Prijemu su pristvovali predstavnici gradova pobratima, delegacije ambasada Kine, Nemačke, Slovačke, Francuske, Palestine, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, kao i predstavnici ambasada Rumunije, Ruske Federacije i Belorusije.

Svake godine ista slika. Isto mesto. Isti spomenik pred našim očima. Spomenik kao jedan veliki svedok nekog davnog vremena. Jedne davne tragedije, koja i dalje obuzima naš grad. Koje se i dalje sećamo.

Sa jedne strane stoje ljudi koji su tu bili od samog početka. Od onog najkrvavijeg 21. Oni su tu i ove godine. Stariji za godinu, smežuranih lica, i u sve manjem i manjem broju. Počinje Veliki školski čas.

Uvek tužan prizor. Ali kako je onima koji se sećaju svega? Baš svega? Koji su bili tu i pre spomenika, i pre „Krvave bajke“, i pre Velikog školskog časa, i naravno mnogo pre nas. Oni ovaj dan proživljavaju mnogo drugačije. Oni se tada prisećaju svega. Čuju plač, dreku, pucnjeve, beživotna tela kako padaju na zemlju. Osećaju miris krvi. Sećaju se poslednjih reči žrtava kojima su spomenici podignuti svuda oko nas.

Oni koji su tu od samog početka, i koji svake godine u sebi bude tu tugu i očaj, ponovo osećaju i ono što su osećali dok su bili u redu za streljanje, sve dok ih neka viša sila nije spasila. Oni žive sa tim. Oni su navikli da žive sa tim. Ali jednostavno ne mogu da dozvole sebi da svake godine, na taj dan, ne budu u Šumaricama. Ma koliko bolelo. Tu svuda oko njih leže tela njihovih drugova, možda prvih ljubavi, roditelja. Tog dana oni su tu da sećanje na njih ožive. Do samog kraja. Svake godine. Isto vreme. Isto mesto.

Najgore je samo, posle tih četrdeset i pet minuta. Budite na njihovom mestu za čas. Odlazim sam, retko ko je ostao živ da me razume. Zadnjih večeri me čudni snovi proganjaju. Teško mi je. Knedla je u grlu konstantno. Stalno razmišljam o tome. U svakom trenutku mitraljez je uperen u mene. Da li će neko napokon ispaliti metak? Onda opet onaj trenutak. Shvatatam da sam živ. Moj najbolji drug leži pored mene u lokvi krvi. Hladan je. Prvo ne znam šta se dešava. Onda shvatam da sam upravo ja izvučen na lutriji sudbine, i da sam baš ja preživeo. Opet se javlja strah koji ne jenjava. Kako pobeći? I tako iz dana u dan. Ista slika. Otvaram oči, i gledam u nebo. Isti miris. Opet strah. I tako evo već punih sedamdeset i šest godina. Dokle će to da traje? Razmišljam, da li sam ja srećan, što sam živ? Ili je bolje da sam i ja tog dana završio? Da li je ovo cena što sam ostao pošteđen? Da li je to cena, da svake noći isto vidim kada zaklopim oči? Da li sada moj drug gleda na mene? I da li on stvarno može da gleda? Možda je ljut, možda je on mogao mnogo bolje da proživi ovaj život? Ja ne mogu da sudim. Čovek već ostari, ali ja moram da budem zdrav, iako nisam. Ja moram da skupim hrabrost i odem u Šumarice. Možda je ovo poslednji put. Iako jeste, ja moram sa njim da se pozdravim. I uvek se isto nadam. Jednog dana kada se sretnemo, biće srećan što me vidi. Neće biti ljut zato što sudbina njega nije izabrala. Ja verujem da je on uvek osećao koliko sam ja njega voleo. I opet, Šumarice. Snovi su mi se obistinili. Dok prolazim pored njegovog groba plačem. Uvek plačem. Samo nas je nekolicina ostala. Plašimo se da li će neko od nas doći i sledeće godine. Knedla je tu konstantno. Tako svake godine. Punih sedamdeset i četiri godina.

Autor: Marta Vasiljević

,,Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka … “

Svi u istom danu. I svi na najstrašnijem stratištu Kragujevca. Svi budući lekari, inžinjeri i sudije. Mladost najstarije srpske gimnazije. I svi pelcovani u istom danu, kako je to zapisala velika Desanka Maksimović. Ona, kao dobra majka srpske poezije nije zaboravila izgubljena čeda. Njena Krvava bajka ostaje jedina bajka ispisana tugom, jecejem i žalom. Jedina bajka bez srećnog kraja. Ona neuništiva poema koja budućim generacijama ostaje večita opomena. Opomena da ne zaborave zlo posejano u mračna vremena nacizma. Da ne zaborave hrabrost svojih vršnjaka i da razumeju da su se na Balkanu bajke ispisivale krvlju. Nevinom najčešće.
Svi se 21. oktobra setimo onih koji su hrabro stajali. Veliki školski čas nas opominje ali Krvava bajka nas podučava. Kao obavezna literatura u školskim programima ona ukazuje da nemaju sve bajke srećan kraj. Da nisu svi snovi dečaka ostvareni ali i da su ovde nekada živeli hrabri mladići. A Desanka je to ovako napisala..
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

I smrt zaista nije ništa. Nešto je sloboda! Nešto što su đaci 5/3 znali. Desanka Maksimović je pak znala da odabere prave reči za ovu strašnu tragediju. Sačuvala je sećanje na decu heroje a kao učitelj i pedagog znala je kako njihov stradalnački i junački podvig preneti najmlađima. A Krvava bajka jeste i mora ostati najznačajnija bajka koju pamtimo iz osnovnih škola. Njeni su junaci bili stvarni. Njeni su junaci naši sugrađani, oni koji su nekada hodali gde danas mi. Oni koji su učili tamo gde i mi i oni koji su sanjali ono što i mi.

Brankovina nam je podarila veliku Desanku Maksimović, ona nama istinitu bajku a nama ostaje da prenosimo nešto davno zapisano. Da svedočimo priču iz jedne zemlje seljaka na brdovitom Balkanu.

Autor: Bogdan Ristić

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Kragujevcu uhapsili su A. M. (18) iz Kragujevca i odredili mu meru zadržavanja u trajanju do 48 sati, zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo teška krađa.

Postoje osnovi sumnje da je A. M., u noći između 30. septembra i 1. oktobra 2015. godine, obio stan u naselju Aerodrom u Kragujevcu i iz njega oduzeo zlatan nakit, više skupocenih satova i pištolj, pričinivši materijalnu štetu od oko 1.800.000 dinara.

Policija je kod osumnjičenog pronašla pištolj i sve oduzete satove.

A. M. će danas, uz krivičnu prijavu, biti sproveden Osnovnom javnom tužilaštvu u Kragujevcu.